PRISTUPI TELESNE PSIHOTERAPIJE

Iako se radi o posebnoj grani psihoterapije, i ona sama obuhvata čitav niz različitih i, ponekad, potpuno odvojenih pristupa. Njihov “zaštitni znak” je rad na telu koji podrazumeva dodir, pokret, disajne tehnike. U tom kontekstu postoji povezanost sa telesnim terapijama, somatskim tehnikama i nekim komplementarnim medicinskim disciplinama, ali isto tako i suštinske razlike.

TP se razlikuje od čisto telesnih tehnika, poput masaže i fizioterapije, ili čisto verbalnih, kao što je psihoalaniza, u tome sto se koncentriše na interakcije izmedju klijentovih mentalnih reprezentacija i njihovih telesnih fenomena. Jedan od glavnih fokusa u TP je psihosomatska integracija individue, a to podrazumeva razmatranje svih aspekata uma, tela i, u nekim slučajevima, duha.

U telesnoj psihoterapiji postoje izuzetno bogate i razvijene kako verbalne tako i neverbalne tehnike, metode i modaliteti. One su nastale kao rezultat isprepletanih uticaja njenih osnivača, komunikacije sa dodirnim naučnim disciplinama ali i bogatstvom koje se otvara posle integracije tela i duha. Svaka od ovih tehnika je zanimljiva ali nama prostor dozvoljava samo da nabrojimo neke. Matični Rajhova vegetoterapija iz koje se granaju primarni pristupi: Bejkerova Orgonomija, Lovenova Bioenergetika, Pijerakosova Sržna energetika, Kelijev Radix, iz kojih kao druga generacija nastaju: Boadelina Biosinteza, Bodinamika danskih autora, Biodinamika Gerde Bojasen, razne analitičke TP, Funkcionalna TP, Hakomi, Integrativno respiratorna terapija, Terapija pokretom, Somatski proces, Psihosomatska integracija, Perinatalna psihoterapija, Psihomotorna terapija, Biosistemska Psihologija, Karakterna Analiza, Životnoenergetska terapija, Organizmička psihoterapija, naša TePsinteza itd.

Izuzetna snaga i bogatstvo ovih tehnika je omogućila da se samo u Evropi oformi oko 50 škola TP sa svojim specifičnostima. Ipak, sve one poštuju osnovne odrednice i karakteristike TP kao grane psihoterapije, glavne principe rada TP, zajedničku definiciju i zajednički etički kodeks.

Pošto se TP sastoji od više pristupa i škola, a diskusije o zajedničkoj teoriji za psihoterapiju nisu još završene u akademskim krugovima, izdvojićemo glavne zajedničke teorijske principe za sve moduse TP.

TEORIJA OKLOPLJAVANJA

Polazi se od pretpostavke da je ljudsko biće, pre rođenja, u osnovi otvoreno, receptivno, netraumatizovano. Proces porođaja, jake tenzije koje prethode rođenju, kao i traume u ranom uzrastu podstiču proces oklopljavanja, odbrane i emocionalne represije. U zavisnosti od prisustva ili odsustva ljubavi, topline i razumevanja u okruženju ove će se traume ili spontano, prirodno razrešiti ili će se pojačati. Nerazrešene traume se učvršćuju i somatizuju i postaju osnova za neuroze, psihološke probleme ili disfunkcionalna ponašanja.

Za TP je zajedničko shvatanje da intervencija na somatskom nivou utiče na psihički nivo i obrnuto. Konkretno, somatska intervencija bilo putem masaže, vežbi telesne svesnosti, dodira, rada na disanju, itd. uticaće na emocionalni, spiritualni i kognitivni aspekt ličnosti. Terapijski odnos u TP se sastoji od verbalne podrške klijenta zajedno sa nekim oblikom somatske intervencije. Ovakav udruženi rad pomaže i podstiče somatsko oslobađanje koje je neophodno u kompletnom razrešavanju neuroza ili originalnih trauma i odbrambenih shema.

LJUDSKO BIĆE KAO ENERGETSKI SISTEM

Postoje razlike među pojedinim modalitetima TP u shvatanju o tome da li treba ili ne treba eksplicitno objašnjavati koncept životne energije da bi se razumelo telesno i psihičko iskustvo. Već vekovima se ljudsko biće shvata kao energetski sistem. Joga, borilačke veštine, grčka medicina, kineska akupunktura, kao i mnoge druge oblasti baziraju svoju praksu na pojmu tela kao protočnog energetskog sistema. U ovo se uklapa Frojd sa svojim shvatanjem libida, kao i Rajh sa bioenergijom. Sa zamenom Njutnove fizike kvantnom i Ajštajnovom relativnošću umesto apsolutnog poimanja prostora i vremena shvatanje materije i energije je dobilo novu dimenziju – medjusobnu zamenljivost, pretvaranje jednog u drugo. I to ne samo na nivou fotona – čestice ili talasa, već i u telu ljudskog bića. Ove nove paradigme, koje uključuju koncepte poput samoorganizujućih sistema, vezuju žive biološke sisteme za fiziku i dovode u sumnju mehaničko shvatanje prirode. To su neke od paradigmi TP sa kojima mnogi telesni psihoterapeuti intuitivno i empatički rade. Pojmovi poput bioenergije ili telesne energije postoje već stotinama godina, kao npr. Či energija u kineskoj akupunkturi ili Šiatsu, u opšteprihvaćenim tretmanima čak i od savremene medicine.

DODIR I NEVERBALNA KOMUNIKACIJA

Dodir je od suštinskog značaja za TP teoriju i odvaja je od drugih teorija psihoterapije. Ranije je važnost dodira bila samo indirektno dokazana ali novim(2004) rezultatima istraživanja ekipe Prof. Kerstin Moberg, dugim 20 godina sa preko 400 naučnih radova, dobijamo direktnu naučnu potvrdu ogromne važnosti dodira i pozitivnog dejstva koje izaziva u organizmu. Njena najnovija knjiga objašnjava kako oxitocin koji se luči prilikom dodira ima toliko važan relaksirajući i lekoviti učinak.

Npr. Hunter & Struve, 1997, ili Bonnet & Millet, 1971, su pokazali da dodir ima snažan uticaj na psihofiziologiju, kao i kako se određene forme dodira razlikuju u uticaju. Prikupljeno je mnogo kliničkog znanja među telesnim psihoterapeutima koji koriste dodir. Dodirivanje angažuje, sem korteksa, i limbički sistem i druge primitivnije nekortikalne strukture. Smatra se da i na taj način, putem dodira, terapeut je u stanju da komunicira sa celom osobom i to znatno više nego u isključivo verbalnoj terapiji. U TP ne postoji isključivost. Pošto se ona fokusira na ličnost kao celinu a to znači da verbalna interakcija ima isti značaj kao i telesni fenomeni i ostali neverbalni izvori informacija i komunikacija.

Prihvata se stav da unutrašnji psiho-fiziološki mehanizam stvara komunikacijski akt i da on utiče na psihofiziologiju onih koji opažaju ponašanje. Ova pretpostavka je jedna od osnovnih i za transferni model koji predlaže psihoanaliza kao i za komunikacijski model sistemskog pristupa. Postoje istraživanja koja pokazuju kako neverbalno ponašanje pacijenata utiče na terapijski odnos. U njima je jasno opisana uključenost telesnih fenomena u psihoterapiji (navedeno delo Bonneta i Milleta).

Švedska naučnica, Prof.Kerstin Moberg je istraživala fiziološke aspekte dodira i naučno dokazala da se prilikom dodira luči hormon oxitocin koji ima povoljan i lekovit efekat na naš organizam u smislu relaksacije i izazivanja psiho fiziološke anti-stresne šeme koja omogućava interakcije, smirenost, lečenje i rast.

Puno je urađeno na etici dodira. Cilj je bio klijentova dobrobit i zaštita. Da se postavi sistem po kome će klijent dobiti mnogostruka pozitivna dejstva dodira a biti zaštićen od bilo kakve zloupotrebe ili seksualnog iskorišćavanja. Posle ogromnog broja diskusija u stručnim krugovima, pogotovo sa najpoznatijim psihoanalitičarima (da bi se ispravila greška u teoriji nastala zbog Frojdove nesposobnosti da zamisli topao neerotski dodir), niza vrlo interesantnih članaka i analiza (neke smo predstavljali na domaćim kongresima), postavljen je sistem pravila koja su celu problematiku podvela pod kontrolu. Oformljeni etički komiteti u svakom Udruženju TP, pored ostalog, vode računa o pravilnoj primeni postavljenih normi spolja i nivoa unutrašnje zrelosti. Na žalost, prostor nas ograničava da ovde prenesemo celi tekst etičkih principa dodira. Mogu samo da naglasim da je dobrobit i zaštita klijenta u prvom planu i da je napravljen seting za pravilno procesovanje dodira.

BIOLOŠKI PRISTUPI

biološki modeli su konzistentni i podržavaju stav TP o jedinstvu tela i uma. Brojna istraživanja su pokazala da je psihopatologija znatno povezana sa fiziološkim i biohemijskim fenomenima (ona su podstakla razvoj psihijatrijske farmakoterapije). Brojna literatura na tu temu jasno pokazuje da od antitela do hormona, od hormona do neurologije, od neurologije do raspoloženja, od raspoloženja do ponašanja, od ponašanja do okoline, od komunikacije do percepcije i od percepcije nazad do biohemije postoji kompleksna mreža odnosa koji utiču na razvoj psihopatologije. Mnogo se psihoterapija razvilo iz saznanja da bi idealna terapija trebala da uključi i utiče na ceo taj ogromni sistem. Do danas, međutim, nijedna od njih nije u stanju da svojim metodima upravlja celim sistemom. Svaka od njih je razvila metode za neke od krucijalnih aspekata nekolicine matrica unutar sistema sa nadom da će na taj način, dakle, posredno uticati na ceo sistem.

MODELI ZDRAVLJA

Etički i praktično TP ne zastupa bilo koji od apsolutnih, idealnih kriterijuma zdravlja koji bi se smatrali indikatorom za završavanje psihoterapije. Cilj TP, u tom kontekstu, može da se opiše kao oslobađanje od bola, neprijatnosti ili neuspešnih načina samoregulacije. Klijent je glavna determinanta uspešnog završetka terapije. To znači da se, uopšteno gledajući, konačna odluka bazira na klijentovim osećanjima o samome sebi i samoproceni o značajnom (tj. u meri koja može da se izrazi pragmatičkim konceptom “dosta dobrom”) poboljšanju svog stanja. Međutim, ovaj subjektivni doživljaj često prati i osvešćivanje klijentove istorije i njenog uticaja, uravnoteženije prihvatanje te istorije i njenih glavnih protagonista, često i poboljšanje porodičnih odnosa, veće zadovoljstvo svojim poslom, povećano osećanje adekvatnosti, kompetencije i potencijala, dublji kontakt sa emocijama i unutrašnjim osećanjima, snažniji osecaj selfa i samopouzdanja. Terapeut takođe može da registruje da je klijent unapredio sliku o sebi, da mu je telesno držanje uspravnije, lakše i brže se opušta, adekvatnije savlađuje stres, adekvatno ispoljava emocije; klijent vrlo često izgleda zdravije, sa energizovanijim licem i kožom, snažnijim i prirodnijim glasom i obično je aktivniji u iznalaženju zdravijeg životnog stila.