PREDNOSTI TELESNE PSIHOTERAPIJE
Prednost koju telesna psihoterapija ima pred ostalim vrstama psihoterapije je što se sve ostale vrste psihoterapije zadržavaju samo na priči. Psihoterapeut je uglavnom pasivan a klijent priča o problemu. Često prođe mnogo godina u toj priči pa se problem ne reši. Nije retko ni da tom pričom klijent beži od pravog problema. U telesnoj psihoterapiji situacija je međutim drugačija. I psihoterapeut I klijent su veoma aktivni i kombinacijom raznovrsnih verbalnih i telesnih tehnika, proces isceljenja ide mnogo brže. Mnogo lakše se dođe do uzroka problema jer nema bežanja u razgovor, nema beskrajnog vrtenja u krug. Naše telo ne laže iako um često voli da zavarava sam sebe i druge. Zato se ovde problem mapira u telu i onda se postepeno radi na njemu. Telesni rad je ključan za suočavanje klijenta sa realnošću jer omogućava povratak u sada i ovde i ostavlja manje prostora za konfuziju i izbegavanje stvarnosti. Telesna psihoterapija je za one koji zaista žele da prevaziđu problem a ne samo da pričaju o njemu. Ona pomaže ljudima da osveste zašto se ponašaju na određen način, koje emocije su u korenu tog ponašanja i gde su te emocije smeštene u našem telu. Dakle, klijenti postaju svesniji telesnih senzacija, načina na koji dišu, na koji se kreću ili govore i gde imaju doživljaj emocija u telu. Uče na kojim mestima u telu je emocija zarobljena i na koji način ta blokada izaziva problem zbog koga su potražili pomoć. Dakle, jedan od zadataka telesne psihoterapije je da pomogne čoveku da dođe do svojih suštinskih osećanja i da nauči da ih artikuliše i na verbalnom i na telesnom nivou, umesto da potiskivanje tih osećanja rezultira nekom bolešću.
ZAŠTO INTEGRACIJA TELA I PSIHE?
Naš organizam je sistem koji predstavlja jedinstvo psihe i tela. Osnovna pretpostavka telesne psihoterapije je da je svako od nas kao dete u toku vaspitanja “treniran” da ne izražava određena osećanja koja nisu poželjna u sredini u kojoj odrastamo, bilo da je to bes, strah ili bol ili neka druga emocija. Za dečake je karakteristično da potiskuju osećanje bola ili straha jer se ova osećanja smatraju neprikladnima a devojčice potiskuju osećaj besa. Blokiranje emocija je naročito aktuelno tokom porodičnih problema, kriza i traumatskih događaja u detinjstvu. Za blokiranje ovih emocija je potreban veliki napor koji uvek podrazumeva znatno grčenje mišića i poremećaj u disanju. U početku je ovaj napor neizražavanja lakše uočljiv dok je kasnije u odraslom dobu ovaj fenomen sve manje vidljiv. Međutim ova godinama nagomilavana emocionalna tenzija ne nestaje već postaje hronična mišićna tenzija ili tenzija u organima koja može imati za posledicu brojne poremećaje. Telesna psihoterapija je utoliko efikasnija zato što pomaže i kod psiholoških problema kao što su depresija, anksioznost, traume, seksualni poremećaji kao i kod najrazličitijih problema fizičke i psihosomatske prirode kao što su migrene, bolovi u kičmi, čir u želucu, razni oblici zavisnosti itd.
Istraživanja o neurobiologiji traumatskog iskustva nedvosmisleno ukazuju na nezamenjivu ulogu telesne psihoterapije u tretmanu trauma jer emocije tokom ovih iskustava ostaju zapisane u našem telu i mišićima pa samo telesnim psihoterapeutskim tehnikama mogu biti prevaziđene.
Naše telo uvek “pamti” mnogo više nego um.
U savremenim istraživanjima o ljudskom mozgu, naučnici apeluju na neporecivu povezanost bolesti i uma. Mozak direktno utiče na svaku funkciju u organizmu: krvni pritisak, otkucaje srca, imuni sistem, hormone. Skoro sve bolesti nastaju na nivou veze uma i tela. U oboljenjima svakog organa krije se određena funkcija. Istraživanja su pokazala da potiskivanje emocija, povlačenje u sebe i na kraju depresija direktno utiču na nastanak pojedinih karcinoma. Emocionalna podloga kratkovidosti je često uzdržavanje od plača ili strah da pustimo ljude da nam priđu. Grčenje mišića u grlu i ne izražavanje nagomilanog besa može dovesti do oboljenja u grlu. Osoba koja ne može da “svari” stres ima opasnost od čira na želucu. Povišen krvni pritisak obično je posledica potisnute agresije. Strah od svog besa često dovodi i do poremećaja razvoja kičmenog stuba. Probleme sa kožom obično imaju ljudi koji imaju problema u postavljanju granica u odnosu sa ljudima i teško im je da ih postave na “mesto”. Strah može da blokira spontano disanje što dovodi do astme za koju se smatra da je potisnuto traženje ljubavi i zaštite a asmatični napad zaustavljeni krik očaja u grlu.
NAČIN RADA
Prvih nekoliko seansi telesne psihoterapije se ne razlikuje mnogo od ostalih vrsta psihoterapije i svodi se na razgovor i upoznavanje sa klijentovim problemima i istorijom nastanka poremećaja. Međutim, onda se prelazi i na telesne tehnike koje su veoma raznovrsne i mogu se raditi u sedećem, stojećem ili ležećem položaju a podrazumevaju npr. vežbe disanja, vežbe telesne svesnosti ili vežbe izražavanja emocije kroz pokret ili zvuk. U vežbi učestvuju i klijent i terapeut odnosno terapeut vodi klijenta kroz ceo proces i daje mu instrukcije i podršku da bi došli do rešenja problema.
Ljudi uglavnom nisu u kontaktu sa svojim telom, ne razumeju njegove potrebe i poruke koje stalno šalje. Važno je razumeti dubinu psihosomatske problematike i shvatiti da telo nije nimalo “manje pametno” nego glava. Ono nas, kao neumoran i nepogrešiv alarm, stalno upozorava kada nešto nije u redu u organizmu i da treba nešto promeniti u stilu života, čak i ako glava to ne razume. Jedna od veoma značajnih lekcija je da naučimo da osluškujemo svoje telo i da odgovorimo na njegove potrebe. Telesna psihoterapija može da nam pomogne da osvestimo stanje svog organizma i da povedemo svoj um i telo, zajedno u zdravlje, emocionalno sazrevanje i otvaranje kapaciteta za radost življenja.
LEČENJE TRAUMA I PTSP
Istraživanja o neurobiologiji traumatskog iskustva nedvosmisleno ukazuju na nezamenjivu ulogu telesne psihoterapije u tretmanu trauma jer emocije tokom ovih iskustava ostaju zapisane u našem telu i mišićima pa samo telesnim psihoterapeutskim tehnikama mogu biti prevaziđene. Naše telo uvek pamti mnogo više nego um. Obimna naučna istraživanja, sprovedena širom Amerike i celog sveta (1982 2004) na čelu sa Prof. Bessel van der Kolk (Boston Univ.) o procesovanju traume kroz somatsko iskustvo kao i procene uspešnosti tretmana, nedvosmisleno ukazuju da se staro lečenje razgovorom, tipično za verbalne terapije, nije pokazalo od vrednosti u tretmanu traume. Naprotiv, dokazano je da je kontraproduktivno: klijent beži u razgovor sa terapeutom jer ne može da podnese da oseća svoje telo. Sve dok je terapeut sa njim u verbalnom setingu, on se uspešno brani od unutrašnjeg iskustva tela koje jedino može doneti razrešenje. Reči ne mogu da integrišu poremečene šeme senzacija i akcija koje čine srž traume. Tretman ustvari treba da integriše senzacije i akcije u kojima se pacijent zaglavio. “Sve dok ljudi ne osećaju svoja tela, mi gubimo njihovo i svoje vreme pokušavajuči da radimo psihoterapiju”. Takođe, istraživanja Babette Rothschild ukazuju na to da se bez rada na telesnoj svesnosti ne može uspešno razrešavati problem PTSP. I tako, polako, na bazi naučnih istraživanja, Telesna psihoterapija se sa dosadašnje margine pomera u jednu od glavnih struja u psihoterapiji. Trenutno je u toku jedna ogromna, višegodišnja studija o efektima telesne psihoterapije na univerzitetima u Tubingenu i Hajdelbergu koju vode naučnici Soeder,Kaschke i drugi. Dosadašnji rezultati obrađivani od 1999. pa na dalje, ukazuju na visoku efikasnost TP u prirodnim uslovima ambulantnog tretmana. Vrste problema kao što su anksioznost, depresija, somatske žalbe itd, tretirane su telesnim psihoterapijama. Efekti tretmana su pokazali uspešnost ne samo na statističkom nego, još važnije, na kliničkom nivou značajnosti. Ova i slične studije treba da olakšaju prevazilaženje predrasuda i strahova od dubina sopstvene prirode kao i da se bolje upoznaju sa prvom granom psihoterapije – TELESNOM PSIHOTERAPIJOM.
