ISTORIJAT TELESNE PSIHOTERAPIJE

Istorija telesne psihoterapije je ustvari istorija prve psihoterapije. Kako to sad, zapitaćemo se jer smo odgojeni sa mišlju da je psihoanaliza prva psihoterapija? Međutim, poslednjih godina 20. veka su se u naučnim krugovima u svetu vodile diskusije o temi prve psihoterapije i na osnovu činjenica je dokazano da nije tačno to što smo učili, već da se radi o jednoj zaboravljenoj istoriji. Shvatanje o značaju koje telo ima u psihoterapiji je starije čak i od psihoanalize.

Početak Telesne Psihoterapije se vezuje za Pjera Žanea (Pierre Janet, 1859-1947), francuskog psihijatra i filozofa, koji je osnovao Psihološku analizu iz koje je izrasla Frojdova Psihoanaliza. Pre više od 100 godina, Žane je osnovao jednu vrstu analize psihološko -telesnih procesa i Frojdova analiza je izrasla iz toga, ali pri tom odbacivši telo kao nekontrolisano, a ostavivši samo verbalnu komponentu.

Na početku svog rada se Frojd zainteresovao za obimne Žaneove studije o psihološkom automatizmu i histeriji, rađene na preko pet hiljada slučajeva, inspirisan njima, počeo je i sam da objavljuje neka nova zapažanja na iste teme pri čemu je samo promenio nazive Žaneovih termina. Tako je psihološka analiza postala psihoanaliza, Žaneov psihološki sistem Frojd je prekrstio u kompleks, restrikciju svesti u represiju, psihološku disocijaciju u katarzu itd. Telesnu komponentu je izbacio kao nerazumljivu, a ostavio je samo verbalno komuniciranje. Frojd je bio neka vrsta cenzora Žanea, a ostao je zapamćen kao prvi.

Pierre Janet je inspirisao i mnoge ključne koncepte u Individualnoj i Analitičkoj psihologiji što su i Adler i Jung eksplicitno potvrdili. Uz to je svojim konceptima integracije i sinteze, posebno u odnosu na razvoj kognitivnih funkcija iz senzorno-motorno-emocionalnih osnova, uticao i na shvatanja Piageta, a indirektno i na Psihologiju spektra svesti Kena Wilbera.

Pošto je Žane bio prvi od psiholoških analitičara nove generacije koji se fokusirao na shvatanje značaja koji telo ima u psihoterapiji, može se bez preterivanja smatrati prvim telesnim psihoterapeutom i prethodnikom Wilhelma Reicha(1897-1957). Možemo smatrati da je telesna psihoterapija, na način na koji ju je praktikovao i shvatao Pjer Žane, starija od psihoanalize koja se razvila iz Žaneovog rada kao posebno usmerenje. Psihoanaliza je kasnije napustila integrativni pristup time što je zanemarila telo i koncentrisala se primarno na verbalne komunikacije.

Za razliku od kasnije sužene psihoanalize, prvobitna Žaneova psihološka analiza je primarno psihofizički proces koji podrazumeva integrativni pristup u kojem telo ima podjednaku vrednost i značaj. Nakon analize neophodna je sinteza fragmentiranih i disociranih stanja neurotičnog pacijenta upozoravao je Žane, što je isto zaboravljeno. Takođe se malo zna da je odmah posle Žanea, a paralelno sa psihooanalizom, Roberto Asiađoli razvio Psihosintezu. Zaboravljemo da sinteza mora biti ravnoteža analizi da bi se proces psihoterapije pravilno odvijao. Krajnje je vreme da se setimo ove zaboravljene istorije.

Žane se bavio odnosom između disanja i emocionalnosti i, zajedno sa Charles Richetom (inspirisao je poznate Šarkoove studije o histeriji), veoma detaljno je ispitao i prikazao disajne obrasce kod neuroza. Ukazao je na preterano grudno disanje sa malim abdominalnim pokretima, kao i obrnutu disfunkciju – naglašeno abdominalno disanje sa neznatnom uključenošću toraksa; dalje, antagonističko disanje koje je, u stvari, kontrapulsirajuće – grudi i abdomen se ne pomeraju sinhrono. Opservirao je disanje klijenata u stanjima dubokog sna i došao do mnogih korisnih nalaza.

Proučavajući protok telesnih fluida ukazao je na blisku povezanost između kongestiranih tkiva, poremećene cirkulacije, kardiovaskularne hipo/hiper funkcije, sledstvenog krvnog pritiska i emocionalne neravnoteže (vazo-motorna neuroza). Isto tako je ukazao na vezu između visceralnih senzacija i emocionalnosti i razvio čitavu gastro-intestinalnu teoriju neuroza u kojoj je zastupao povezanost između peristaltičkih funkcija u utrobi i ispoljenih emocionalnih stavova.

Istraživao je kvalitete vizuelne i auditivne pažnje u odnosu na emocionalnu reaktivnost i ukazivao na značaj kontakta očima. Sem eksterocepcije (funkcionalni sistem pomoću kojeg se dobijaju informacije iz pet osnovnih čula) i interocepcije (informacije iz viscere) bitna je i propriocepcija koja nam obezbeđuje informacije iz mišića i na taj način mišićnu svest i osećaj ravnoteže (kinestetičko čulo). Propriocepcija je fundamentalna za formiranje naše telesne slike, uzemljenost u svetu, koordinaciju i organizaciju kretanja.

Žane je koristio u tretmanu masažu i bavio se reedukacijom kretanja i pokreta sa ciljem da utiče na ono što je on nazvao kontrakcijama u muskulaturi. Naglašavao je da je masaža važan oblik neverbalnog komuniciranja sa klijentom i insistirao na načinu na koji će se ona primeniti. Terapeut, ističe on, treba da objasni funkciju telesnog tretmana dodirom, da smanji anksioznost i pokaže veliko poštovanje za svog pacijenta. Na početku dodirivaće odabranu oblast bez pokretanja ruku, lagano da bi tako probudio desenzitizovano tkivo i usmerio klijentovu pažnju na muskularne senzacije kojih ovaj nije bio svestan.

Inače, Žaneov obiman rad je bio prilično zanemaren sve dok ga nisu ponovo otkrili savremeni istraživači post-traumatskog stresnog poremećaja koji su uočili krucijalni značaj njegovih uvida u toj oblasti. Pošto su sećanja na traumu kodirana u telu neophodno je shvatanje telesnih procesa. Mnogi savremeni tretmani klijenata sa traumatskim iskustvom fokusirani su na razrešavanje trauma uz pomoć oslobađanja blokiranih motoričkih potencijala. Jer, kako kaže Žane, da bi se zaboravila prošlost neophodno je promeniti ponašanje u sadašnjosti. Telo tu ima tu nezaobilaznu ulogu. Znači, možemo reći da je Žane bio prvi telesni psihoterapeut i rodonačelnik čitave plejade škola telesne psihoterapije. Naravno, mi ovde govorimo o modernoj istoriji psihoterapije. Ali, svakom ko se zadubi u izučavanje psihoterapije će uskoro biti jasno da se ona bazira na prastarim tradicijama, kako Istoka, tako i Zapada. Ali, pošto nad njima nemamo kontrolu, dobrim delom se pravimo da i ne postoje, ili naglasimo neke delove, a neke zanemarimo itd.

RAJHOV UTICAJ NA CIVILIZACIJU I PSIHOTERAPIJU

Razmatranjem Žaneovih doprinosa u utemeljavanju telesne psihoterapije nikako se ne umanjuje značaj i mesto Wilhelma Reicha (1897-1957), koji je za mnoge, istovremeno, inspirator i protagonista, ali i neko zbog koga su odbacivali ovu granu psihoterapije. Danas u stručnim krugovima sve više ljudi uviđa da je Rajh ostavio veličanstveno zaveštanje čovečanstvu za nastupajući milenijum. Njegov uticaj, iako do sada skrivan pod imenima onih koji su došli kasnije, je ogroman. Uticaj njegovih hrabrih uvida tek počinje da se manifestuje u raznim oblastima društvenih i medicinskih nauka.

Uticaj Vilhelma Rajha možemo sagledati na dva nivoa: širi – civilizacijski i uži – psihoterapeutski. Sve je očiglednije da je Rajh tok cele naše civilizacije usmerio u boljem pravcu u smislu stvaranja manje represivnog društva, uvođenju principa samoregulacije, pojašnjavanju uloge seksualnosti, razjašnjenju straha od zadovoljstva (čija spoznaja nije još uvek sasvim zaživela u javnosti), zasnivanja ekološke svesti, inicijaciji velikih promena u vaspitanju dece koje su vodile stvaranju humanijeg društva itd.

Na polju psihoterapije njegov uticaj je u osmišljavanju prvih postavki tehnika psihoterapije, analize karaktera, principa rada sa otporima, principa rada sa energijom, uvođenju neverbalnog kanala komunikacije. Njegove brilijantne inovacije su postale sastavni deo većine psihoterapija bez obzira da li se autorstvo spominje ili ne.

Mogli bismo da kažemo da se njegova etiologija bazira na shvatanju toka životne energije, njenim blokadama i oživljavanjima. Rajh oseća da mora stalno da nas podseća da prihvatamo život i našu spontanost. Po njemu, osnovni uzrok bolesti leži u nama samima. Pesnički rečeno, bolest je sveti gnev živog organizma (kome se svakodnevnom represijom izvitoperuje život).

Dok je njegov rad o karakternoj analizi opšteprihvaćen, kasniji teorijsko-terapijski razvoj u kome je Reich uključio rad na telu, tzv. Karakteroanalitička vegetoterapija, definitivno je odbačen od strane psihoanalitičara. Zašto? Postoje indikacije da do odbacivanja nije došlo samo zbog razlika u poimanju ciljeva i načina kako će se oni dostići. Sve se to desilo u vrlo burnim vremenima naglog bujanja nacističke vlasti. Reich je tada objavio svoju čuvenu »Masovnu psihologiju fašizma« (1933.g.) kojom se vrlo otvoreno i direktno opredelio protiv svega onoga što se dešavalo na tadašnjoj socijalnoj sceni i postao persona non grata. Istovremeno je Nemačko psihoanalitičko društvo, koje je u svojim redovima imalo mnogo članova Jevreja, očajnički pokušavalo da opstane u nacističkom okruženju. Čini se kao da je isključivanje Reicha iz njihovih redova (1936.g.) bilo i time motivisano.

Takođe se postavlja pitanje da li je teorija emocionalne kuge, seks-ekonomije i funkcije orgazma bila jedno hrabro ali suviše grubo bacanje istine u lice licemernom čovečanstvu sklonom tolikim tabuima, dogmama, normama i mehanizmima odbrane od stvarnosti? I od života?

U svakom slučaju, Žaneov i Rajhov rad na holističkom pristupu čoveku je nastavljen i razgranao se u više interesantnih pravaca koji se zajedno nazivaju TELESNE PSIHOTERAPIJE. Treba napomenuti da se ponekad, usled neznanja, cela ova grupa psihoterapija usmerenih na telo popularno naziva bioenergetika. To je pogrešno, jer kao što ćemo videti, to je samo jedna podvrsta, a zajednički prihvaćen naziv je Telesne psihoterapije.

UTICAJI NA NASTANAK TELESNIH PSIHOTERAPIJA PORED ŽANEA I RAJHA

Treba istaći da su i drugi psihoanalitičari Bečke škole pored Rajha uticali na razvoj međusobnim uticajima bogate grupe telesnih psihoterapija.

Joseph Breuer sa Frojdom razvija katartički metod (koji kasnije Frojd napušta da bi se posvetio analizi ego odbrana) koji utiče na Primal Therapy Arthura Janov-a i delimično Radix, Charlsa Kelly-a. Sandor Ferenczi radi bio-analizu na način koji je bio drukčiji od Rajhovog i kome Rajh odaje priznanje. Dodir je za Ferenczija imao značenje korektivnog emocionalnog iskustva. Njegov pristup je pored uticaja na Rajha snažno delovao i na formiranje Bioenergetike i Somatske Ego Psihologije. Alfred Adler sa svojim Telesnim dijalektom utiče na Stanley Keleman-a i njegove energetske studije u Somatic proces worku (rad na telesnom procesu). Otto Rank sa svojom traumom rođenja snažno utiče na Boadelinu Biosynthesis i na Školu perinatalne psihologije. K.G.Junga prizemljuju u telo Malcolm Brown sa svojom Organismic Psychotherapy i Jacob Stattman sa svojom Unitive Psychology.

Istovremeno,samo Rajhovo učenje se grana na više pravaca na koje utiču različita opšta usmerenja u psihologiji i psihoterapiji : 1. Psihoanalitička doktrina određuje: Medicinsku orgonomiju na čelu sa Bejkerom i Bioenergetiku Aleksandra Lovena kao i iz nje izvedenu Hakomi terapiju Rona Kurca, itd. 2. Humanistička psihologija utiče na : Radix Charlsa Kelly-a, Video Geštalt Barry Goodfield-a (setimo se da je Rajh vidno ì uticao i na samog Fritza Perls-a), Body-Scripts transakcionaliste ì Josepha Cassius-a, itd. 3. Transpersonalna (spiritualna) psihologija deluje na : Core Energetics (sržna energija) Jhona Pierrakosa, Body-mind Kena Dychtwald-a, Biosynthesis David Boadella-e, Diamond Approach Hamed Ali (Dijamantski pristup), Somatska meditacija Graf von Durkheim-a itd.

Zbog toga nije ni čudo da se krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina ovog veka javlja pokušaj objedinjavanja ovih najrazličitijih škola koje rade sa telom i psihom a sve više i sa duhom. Prihvata se zajednički naziv: TELESNE PSIHOTERAPIJE. Svaka škola zadržava i nastavlja da razvija svoje specifičnosti, ali se formiraju opšti zajednički kriterijumi prakse i obuke. Direktan rad sa telom klijenata obavezuje telesne psihoterapeute na poštovanje veoma visokih etičkih standarda koji su detaljno definisani. Oni se odnose na principe ugovaranja terapije, poverljivosti svih informacija, obavezu terapeuta da bude energetski, emocionalno i kognitivno prisutan i centriran u terapijskom odnosu, da stalno procenjuje terapijski proces i svoj doprinos klijentovom blagostanju u odnosu na koga je dužan da bude iskren, da poštuje njegove fizičke, personalne, spiritualne, religiozne i političke granice, da ga ni na koji način ne eksploatiše (princip moći, seksualni princip) i da vodi računa o vanterapijskim odnosima koji direktno ili indirektno utiču na terapijske.

ČARLS KELI- RADIX INSTITUT

Čarls Keli je osnovao Radix institut 1960. godine i tamo se bavi nastavljanjem Rajhovog rada, istraživanjima i edukacijom. Radix institut je danas jedna vrsta usko specijalizovanog univerziteta koji razvija teoriju i praksu rada na psihi i telu, kao i edukaciju u ovoj oblasti psihoterapije. Radix trening institut je ujedno i matična škola našeg trening instituta Tepsyntesis.

Keli je 1950. godine postao Rajhov učenik. Opčinjen njegovim revolucionarnim otkrićima, Keli se sve više angažuje na njihovom sprovođenju u život, istražuje sa Rajhom i doprinosi rajhijanskom časopisu objavljujući svoje radove, a posle Rajhove smrti nastavlja razvoj njegove teorije. Pre priključenja rajhijanskom pokretu Keli je radio kao klasični eksperimentalni psiholog. Takođe se bavio istraživanjem Bejtsove metode za poboljšavanje viđenja i na tom polju je i doktorirao. Kasnija integracija Bejtsovih i Rajhovih postavki se pokazala izuzetno uspešna i plodonosna.

Keli je predavao na nekoliko univerziteta i sada je jedan od vodećih članova više profesionalnih udruženja kao što su: Američko psihološko udruženje, Udruženje za humanističku psihologiju, Udruženje grupne psihoterapije, Društvo za naučno istraživanje seksa, itd. Pošto posle Rajhove smrti nije bilo naučne ustanove koja bi se bavila razradom i autentičnom primenom njegovih ideja, Keli 1960. godine osniva Interscience Research Institute koji se na žalost ne razvija onako kako je želeo zato što je bilo isuviše rano za tako nešto. Psihoterapija je šezdesetih godina išla drugim tokovima.

Shvativši to, Keli se povlači i baca na praćenje životne energije i pokušava da vođen Rajhovim pretpostavkama zađe dublje u objašnjenje tajanstvenih tokova njenih kretanja. On smatra da je naredna decenija dala najvažnije otkriće njegovog života – odgovor na pitanje koje je Rajh sebi postavio – zašto se stvara muskularni oklop ( hronične tenzije u miićima i organima uzrokovane blokadom i potiskivanjem emocija što obično rezultira psičkim, telesnim ili psihosomatskim poremećajem).

Kao što ćemo kasnije videti, otkrio je da se ljudska volja i kontrola koje su sazdale današnju civilizaciju okreću protiv čoveka oklopljavajući ga. Sa svojom ženom Erikom, Keli je počeo da vodi grupe dobrovoljaca svojom intenzivnom metodom. Rezultati su se ubrzo pročuli, pa se institut širi i postaje organizovana škola rajhijanske prakse, koja obučava stručnjake širom sveta i koja dalje istražuje zakonitosti kretanja životne energije u ljudskom telu.

Zvanični časopis je od 1960. do 1965. godine bio Kreativni proces, posle čega su bile izdate serije monografija, a od 1978. godine izdaje časopis Radix žurnal.

Kelijevo učenje se takođe bazira na konceptu životne sile koju on naziva radix. Radix pulsira u ritmičkim širenjima i skupljanjima sistema. Ako je pulsiranje onemogućeno blokadom nastaje poremećaj u toku životne energije.

Pošto prihvata koncept psihološkog rasta i sazrevanja, Keli svoj rad ne naziva psihoterapijom, već ga naziva edukacijom o osećanjima i smislu života. Ljude koji mu se obraćaju za pomoć on takođe ne naziva pacijentima nego studentima. Dakle, on ne smatra da je reč o bolesti kada se radi o tzv. neurotičarima, već on te tegobe tumači kao zastoj u psihičkom rastu koji se odgovarajućom edukacijom može prevazići.

Cilj radix edukacije je otvaranje kapaciteta za proživljavanje dubokih spontanih emocija (što se zove edukacija o osećanjima) i rast u sposobnosti da se živi svrhovito (što se zove edukacija o svrsi). Takvo shvatanje je bliže holističkom pristupu u medicini.

Keli dovodi u pitanje postojanje tačke izlečenja kao mehanicističko mišljenje i više je sklon da govori u terminima kontinuiranog psihološkog rasta koji ima različite nivoe. Pre nego što započne edukaciju o osećanjima, čovek mora da odluči da li hoće da živi punim životom ili ne. To znači da može odabrati ili da živi kao do tada, snižavajući nivo osećanja da bi izbegao bol, sa saznanjem da isti proces koji slabi bolna osećanja, slabi i ona koja predstavljaju radost i uživanje, ili da zaista živi svoj život osećajući i bol i radost u punoj meri. Ukoliko se odluči za pun život, onda se radi na ponovnom uspostavljanju sposobnosti za izražavanje blokiranih emocija: radost, bol, tuga, strah, ljubav, bes, očaj, sreća itd.

Represivnim vaspitanjem dete je dresirano da prestane da oseća mnoge emocije i da prestane da ih izražava. Dete ne sme da pokaže bol kada ga nešto boli, nego mora da bude vedro i spokojno pod okriljem svojih roditelja koji nemaju vremena za njegove bolove, nego su okupirani brojnim zahtevima, nesposobni da odaberu samo neke od njih i posvete im se, već otuđeni od svojih ciljeva, kompulzivno nastoje da sve postignu, zahtevajući od deteta to isto. Takvo dete, primorano da sputava izražavanje svojih emocija postepeno gubi sposobnost da ih uopšte izrazi i onda kada to hoće. U radix edukaciji o osećanjima se ponovo probija put za izražavanje zaboravljene emocije. Na primer, muškarci često blokiraju izražavanje tuge i slabosti, a žene agresije i snage.

Važno je naglasiti da se studentu ne govori šta da oseća nego samo kako da se opusti i prepusti onom osećanju koje iz njega teži da izbije. Znači, to je učenje da se odbaci svesno upravljanje i voljna kontrola nad emocijama i da se prepusti spontanom toku one emocije koja se pojavljuje. Naravno, student zadržava sposobnost da blokira emociju kada nije situacija pogodna za njeno ispoljavanje. Kada neko hrabro odlučuje da potpunije živi svoj život i dublje oseća sreću, treba da bude svestan da će i bol koji nanosi današnje opšte ustrojstvo života jasnije osećati. Ako prihvati taj rizik, omogućiće sebi da dođe do svojih pravih osećanja i emocionalno raste, kako tvrdi Keli kao zagovornik nove edukacije.

Vrlo malo dete je otvoreno svojim osećanjima, ali nije u stanju da ih blokira, i na taj način je žrtva svojih osećanja. Ono mora da izrazi svoj bes ili da otplače svoj bol. Rastući, ono postaje sposobno, uz veliku cenu, da blokira osećanja, što dolazi kao posledica razvoja volje, i da ne bude više njihova žrtva. Na nesreću, taj proces blokiranja koji preduslovljava razvoj muskularnog oklopa koji je otkrio Rajh, postaje duboko ukorenjena navika, i malo dete koje je jednom bilo žrtva svojih osećanja, postaje starije dete ili odrastao čovek koji više ne može da se prepusti svojim osećanjima i tako postaje žrtva svojih blokova.

U toku radix rada blokovi se olabavljuju, ali se ne uništavaju, tako da student nije više žrtva ni blokova ni osećanja, nego prvi put dobija mogućnost da se prepusti osećanjima ako to hoće, tj. dobija mogućnost da čini svoj izbor. Ta sposobnost se razvija kao nešto novo i mora da se uči.

Znači, cilj radix edukacije je da omogući ovo učenje. Radix je manje analitički orijentisan nego što su to bioenergetika i orgonomija. U njemu se manje objašnjava i manje se interpretira. Radix je usredsređen na proces pre nego na sadržaj. Na primer, usredsređuje se na to kako se gnev izražava ili blokira, a ne na koga je to student ljut, ili na istoriju tog osećanja ogorčenosti.

Kad se oslobode osećanja i prodube kreativne sposobnosti, šta sa tom ogromnom oslobođenom energijom koja nam je na raspolaganju? Životinje se rukovode instinktom, a čovek? On mora sam da postavlja svoje ciljeve. Keli smatra da je edukacija o svrsi življenja podjednako važna kao i edukacija o osećanjima. U toj tački on nastavlja da razvija Rajhovu misao. Mada je video da je muskularni oklop povezan sa represivnim vaspitanjem dece, Rajh nikada nije mogao da da precizno objašnjenje nastanka muskularnog oklopa. Keli smatra da je on proizvod cilju usmerenog ponašanja. Drugim rečima, sposobnost da se blokira tok životne energije muskularnom napetošću je važna funkcija koja omogućava ljudsku svrsishodnu aktivnost uopšte. Od svih životinja samo je čovek u stanju da odabere cilj, blokira spontana osećanja i energiju usmeri u određenom pravcu gradeći kuće, oruđa, civilizaciju …

Nasuprot tome kada je cilj biološki određen, automatski se odvija i stremljenje ka tom cilju. Na primer, ne javlja se konflikt između osećanja jedne životinje i njenog -cilju- usmerenog ponašanja. Kada je cilj individualno a ne instinktualno određen, nema više tog automatizma i često dolazi do konflikata između osećanja i svrhe. U tom slučaju je potrebno angažovanje volje i napora da bi se održao odabrani pravac usmeravanja energije. Rezultat takvog pritiska može da bude hronična napetost i nemogućnost opuštanja uz gubljenje sposobnosti izražavanja dubokih emocija.

Međutim, to ne mora da se desi. Keli ističe da muskularni oklop nije rezultat svrhe same po sebi, nego u stvari rezultat svrhe u ranom i parcijalnom vidu. Naše umrtvljavanje oklopljavanjem najčešće izaziva kompulzivna borba za ciljeve koji nisu stvarno naši i koje zapravo mi ne razumemo, nego su ih roditelji i socijalna sredina utisnuli u nas. Većina ljudi po ceo dan izvršava zadatke čiji im je značaj intimno nejasan. Oni idu u školu, na posao, rađaju decu i umiru, bez da su stvarno razumeli zašto rade ono što rade. Ciljevi koji ih rukovode u životu su nametnuti od sredine u kojoj žive i oni ih ne osećaju kao svoje. U tom smeru se iscrpljuju svi njihovi napori.

Samo retke individue, po Keliju, uspevaju da razmisle o ciljevima i izvrše selekciju među njima, vodeći računa o svojim sposobnostima i ubeđenjima i da planiraju životni tok poštujući svoj unutrašnji sklad i integritet. Tokom edukacije o svrsi se traga za pravim individualnim ciljevima koji ne oklopljavaju, jer su u skladu sa onim što nas inspiriše, nosi, sa vrednostima u koje verujemo, tj. u skladu sa osećanjima.

Kad uporedimo radix sa orgonomijom ili bioenergetikom, vidimo da se glavne razlike svode na to što radix pripada humanističkoj psihologiji za razliku od psihoanalitičke orijentacije.

Keli smatra da cilj radix rada je rast, a ne veštačka tačka izlečenja u smislu uklanjanja simptoma, i shodno tome i tehnike rada su nešto drugačije. Radix orijentacija posebno naglašava značaj prevencije u svakodnevnim uslovima života, što znači da prihvata edukativni model koji se usmerava ka rastu ličnosti i razvoju za normalne ljude. Ciljevi radix rada se razlikuju od ciljeva orgonomije i bioenergetike. Umesto izlečenja neuroze otvaraju se kapaciteti rasta ličnosti.