EFIKASNOST PRIMENE TELESNE PSIHOTERAPIJE

Savremena naučna validacija TP nam nudi ogroman broj publikacija, istraživanja, studija slučajeva, trening izveštaja, antologija, kliničkih evidencija, projekata, akademskih objavljivanja, itd.

Naravno, ograničenja koja se odnose na istraživanja u psihoterapiji uopšte važe i ovde zbog velikog broja faktora koje treba podvesti pod kontrolu. Zbog toga su istraživačke studije primorane da specifikuju pitanja cilja, uzorka, uslova, itd, što otežava uopštavanja i zaključivanja o globalnoj efikasnosti. Ipak, desetine specifičnih istraživačkih studija potvrdjuju da TP ima efekat dobrobiti jedne ili druge vrste (John May,1997; Caldwell C, 1997). Efekti poboljšanja su pronadjeni u istraživanjima dece, studenata, odraslih, ambulantnih pacijenata, hospitalizovanih itd. Efekti poboljšanja se odnose na: povećanje životnog zadovoljstva, poboljšanje stava o sebi i drugima, poboljšanje stava prema svom telu, poboljšanje lokusa kontrole, poboljšano seksualno funkcionisanje, smanjena anksioznost, poboljšani odnosi, itd. U literaturi se često citira naša studija u kojoj smo našli da kratka TP omogućava prevazilaženje zastoja u tekućim verbalnim terapijama (Klisić,Lj,1978).

Do skoro je efikasnost dodira bila samo indirektno potvrđena, odnosno, postojalo je mnogo obimnih istraživanja na tu temu. Npr. Hunter & Struve, 1997, ili Bonnet & Millet, 1971, su pokazali da dodir ima snažan uticaj na psihofiziologiju, kao i kako se odredjene forme dodira razlikuju u uticaju. Prikupljeno je mnogo kliničkog znanja medju telesnim psihoterapeutima koji koriste dodir. Dodirivanje angažuje, sem korteksa, i limbički sistem i druge primitivnije nekortikalne strukture. Smatra se da i na taj način, putem dodira, terapeut je u stanju da komunicira sa celom osobom i to znatno više nego u isključivo verbalnoj terapiji.

Velika istraživanja, sprovedena širom Amerike i celog sveta (1982 – 2004) na čelu sa Prof. Bessel van der Kolk (Boston Univ.) o neurobiologiji traumatskog iskustva i procesovanju traume kroz somatsko iskustvo kao i procene uspešnosti tretmana, nedvosmisleno ukazuju na nezamenljivu i ključnu ulogu Telesne psihoterapije u tretmanu trauma.

Staro lečenje razgovorom, tipično za verbalne terapije, se nije pokazalo od vrednosti u tretmanu traume. Naprotiv, dokazano je da je kontraproduktivno: klijent beži u razgovor sa terapeutom jer ne može da podnese da oseća svoje telo. Sve dok je terapeut sa njim u verbalnom setingu, on se uspešno brani od unutrašnjeg iskustva tela koje jedino može doneti razrešenje. Reči ne mogu da integrišu poremečene šeme senzacija i akcija koje čine srž traume. Tretman ustvari treba da integriše senzacije i akcije u kojima se pacijent zaglavio, “ Sve dok ljudi ne osećaju svoja tela, mi gubimo njihovo i svoje vreme pokušavajuči da radimo psihoterapiju.”

Rezultati istraživanja ukazuju da je telesna psihoterapija najefikasniji način da se tretiraju traume. Takođe, istraživanja Babette Rothschild ukazuju na to da se bez rada na telesnoj svesnosti ne može uspešno razrešavati problem PTSP – post traumatskog stresnog poremećaja.

I tako, polako, na bazi naučnih istraživanja, telesna psihoterapija se sa dosadašnje margine pomera u jednu od glavnih struja u psihoterapiji.

Trenutno je u toku jedna ogromna, višegodišnja studija o efektima telesne psihoterapije na univerzitetima u Tubingenu i Hajdelbergu koju vode Soeder, Kaschke i drugi. Dosadašnji rezultati obrađivani od 1999 pa na dalje, ukazuju na visoku efikasnost TP u prirodnim uslovima ambulantnog tretmana. Vrste pro­blema kao što su anksioznost, depresija, somatske žalbe, samoefikasnost itd, tretirane su telesnim psihoterapijama. Efekti tretmana su po­kazali us­pešnost ne samo na statističkom nego, još važnije, na kliničkom nivou značajnosti.

Ova i slične studije treba da olakšaju prevazilaženje predrasuda i strahova od dubina sopstvene prirode kao i da upoznaju sa ovom , inače u struč­nim krugovima relativno nepoznatom, iako prvom granom psihoterapije – TELESNOM PSIHOTERAPIJOM.